Архимандрит РАФАИЛ (Карелин)

И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.
И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.
И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала?
Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико.
Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему;
и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима.
Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

(Лк. 6, 31-36)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре! Свака реч Светог Јеванђеља је небески зрак који обасјава наше животе. Али, Јеванђеље које смо данас чули је од изузетне важности за спасење хришћана.

Господ је рекао: Љубите непријатеље своје (Мт. 5, 44; Лк. 6, 27, 35). Ове речи су само срце хришћанског живота. Ако срце куца, човек је жив; ако му срце стане, њега више нема – претвара се у леш. Леш може још неко време задржати сличност са живим човеком, али онда почиње да трули и да се распада.

Тако се хришћанство, без заповести љубави према непријатељима, претвара у леш. Леш у ковчегу може бити украшен цвећем, обучен у елегантну одећу, али у њему ипак нема живота.

Браћо и сестре! Љубав према непријатељима је кључ за разумевање тајне хришћанства. То је светлост која осветљава саму дубину Јеванђеља. Љубав према непријатељима – то су врата Светиње над светињама хришћанске Цркве.

Господ је рекао да су сав Закон и сви Пророци утемељени на двема заповестима – љубави према Богу и љубави према човеку (Мт. 22, 40). Али, у новој заповести – љубави према непријатељима – налази се дух Новог Завета. Морална снага Јеванђеља као да је концентрисана у овим речима. Љубав према непријатељима, попут Крста Господњег, изгледала је као безумље свету – свету који се клањао својим идолима и кумирима.

Има различитих идола. Идолопоклонство може бити јавно, а може бити и тајно, невидљиво. Постоје страшни идоли – идоли страсти, идоли пред којима се пролива људска крв, али, браћо и сестре, има и других идола. Ови идоли благообразно изгледају; чак бих рекао – то су она људска, земаљска дела и „добродетељи“ које заузимају место Бога у срцу. Тако, на пример, наука постаје идол за оне који верују да ће она решити све животне проблеме и донети човеку потпуну срећу. За старе фарисеје идол је био сам јеврејски народ, његови обичаји, језик и историја. За неке изразито поетске ликове, лепота околног света, лепота природе којој се клањају као Богу, постаје кумир и идол. Дакле, браћо и сестре, постоји тајно идолопоклонство, када се земаљске вредности, привремене и условне, стављају на исти ниво са Вечним и Божанским. Али, ови рукотворени идоли не могу дати човеку праву љубав, хладе му срце, оземљују му душу, и такав човек не може, није у стању да воли своје непријатеље.

Многи нису разумели и не разумеју ову заповест и мисле: „Како је то могуће? Јер, ако волимо своје непријатеље, значи да не треба да се боримо против неправде и зла. Али, тада ће нас наши непријатељи прогутати и уништити.” Не, браћо и сестре, ко воли своје непријатеље, заштићен је посебном милошћу Божијом. Али, волети непријатеље свакако не значи волети њихова зла дела, грехе и преступе. Можемо се борити са злом, али истовремено волети човека који чини ово зло, и у њему, као и у сваком човеку, видети блиставу слику Божију; можемо видети непроцењиви дијамант, иако бачен у прљавштину и прашину.

Некада је Цркву Кавкаске Албаније, која више не постоји, предводио католикос Григорије. За епископа је рукоположен у младости, када је имао само седамнаест година. Био је човек светог живота који је Кавкаску Албанију (данашњи Азербејџан) преобратио у хришћанство. Када је имао двадесет и три године, његову земљу напали су Хуни. Отишао је до њиховог цара-владара и почео да му проповеда Јеванђеље. Хунски цар је пажљиво слушао; чинило се да је био спреман да дозволи Григорију да проповеда међу Хунима и чак је био близу да и сам прихвати ово учење. Али, када је Григорије почео да прича о љубави према непријатељима, хунски војеначалници су повикали: „Царе, зар не видиш да је он шпијун, који је дошао да нас уништи? Ако волимо своје непријатеље, онда морамо бацити своје мачеве, изаћи пред њих ненаоружани, и тад ће нас непријатељи све уништити. Зар не видиш у какве те мреже мами?“

Тада је цар Хуна наредио да Григорија вежу за дивљег коња и коња пусте у поље… Мошти Светитеља погребене су у Азербејџану (Албанија), у граду Марас, где до данас соји стари хришћански храм – гробница албанских католикоса.

Неки схватају величину заповести љубави према непријатељима и кажу: „Ова заповест је прелепа, али да ли је у мојој моћи да је испуним? Ова заповест је као врх планине покривен вечним снегом. Овај врх сија на сунцу леденим кристалима, личи на огроман брод окружен облацима, који плови небом, раширивши бела једра; или на хрид која се уздиже из мора. Видимо колико је леп врх, замишљамо како је диван поглед с њега, али како да дођемо до њега? Јер, литице су стрме, на дну понори отварају своје тамне провалије, само ретки могу доћи до њега, а ми ћемо остати далеко испод. Зар ћемо, ако не можемо волети своје непријатеље, ако не можемо испунити ову заповест, заиста сви пропасти? Зашто нам је онда овај живот дат?“

Браћо и сестре, запамтите да су јеванђелске заповести и тешке и лаке у исто време. Лаке, јер је наша душа по природи хришћанска; лаке, јер имамо не само способност, већ и потребу да волимо једни друге, тешке јер је нашој гордости својствено да мрзи. Смирење – то су крила орла, која могу да уздигну душу до врхунца љубави. Али, наша гордост – то су страшни ланци који су нас духовно оковали; то је надгробни споменик који притиска наше срце.

Браћо и сестре! Како можемо испунити заповест љубави према непријатељима? Морамо стећи оне врлине које човека воде ка љубави. Морамо се молити да нам Господ подари љубав према непријатељима – то је благодатно стање, то је дар Духа Светога који се даје онима који су га достојни и припремљени. Свети Оци кажу да три врлине воде ка љубави: смирење, милосрђе и уздржање.

Први степен смирења је видети своје грехе, безбројне као морски песак. Једном је патријарх Теофил посетио подвижнике Нитријске горе, где је било много манастира и обитељи, и упитао најстаријег монаха-игумана: „Шта је најбоље што си нашао на духовном путу?“ А он је одговорио: „Најбоље је увек и за све кривити и прекоревати само себе!“ Теофил је рекао: „Ово није само најбољи пут, ово је једини пут ка Богу!“

Други степен је неосуђивање и љубав према послушности. Преподобни Антоније, највећи од монаха, саветовао се када је било потребно са својим ученицима и прихватао њихове речи као глас Божији.

Следећи степен смирења је благодарење Господу за све наше туге и радовање увредама, као што се световни људи радују слави и почастима.

Друга врлина која води ка љубави је милосрђе. Милосрђе се понекад награђује овде на земљи, али је много важније да се тајно милосрђе према ближњем претвара у љубав према Богу, љубав према људима и љубав према својим непријатељима. Јер, браћо и сестре, највећа милост је тајна, скривена милост.

Затим, уздржање. Свети Оци кажу да код неуздржљивог човека тело као да прождире дух. Душа таквог човека постаје дебела, груба, неспособна за духовна искуства. Постаје као тело и земља.

Осим тога, када нам у срцу прокључа мржња и злоба према човеку, морамо се сетити да смо сви смртни. Доћи ће час када ћемо и ми и наш непријатељ лежати заједно, у истој земљи. И тада ће његов језик, којим је говорио зле, за нас увредљиве речи, појести црви. Мозак ће му се претворити у сукрвицу и тећи из ноздрва и ушију. Уста ће му бити пуна земље. Његова рука, која се можда некада подигла на нас, лежаће непомично у земљи, као камен. Очи које су нас надмено и гордо гледале ће се угасити и исцурети из дупљи. А наше душе ће заједно у трепету стајати пред престолом Божијим, очекујући Суд …

Браћо и сестре, колико год нам непријатељ био мрзак, ипак не бисмо желели да га баце у ватру, да га живог спале. А ако под собом будемо видели зјапећи понор страшног пакла, бићемо спремни да опростимо човеку хиљаде и хиљаде увреда, само да не упадне у ту страшну геену, од које се тресе и дрхти и сам демон.

Дакле, сетите се смртног часа; сетите се да је овде све пролазно и безначајно. Када злоба узаври у вашим срцу, сетите се да је и ваш непријатељ лик и подобије Божије. Како да му одузмемо лик Божији, Његову вечну, блиставу лепоту? Поштујте лик Божији у њему, чак и ако је последњи преступник. Онда, запамтите да сваки човек има Анђела Чувара, и ако опростите свом непријатељу, његов Анђео се радује, моли се за вас, а са њим и читава Војска Небеска.

У Откривењу налазимо ове речи: И она бјеше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди (Откр. 12, 2). Неки од тумача кажу да је ово Мајка Божја, а да су њене муке – муке које је Она доживела поред Крста уместо порођајних мука. Али, постоји и друго тумачење да је „трудна жена“ – Света Црква, „дете“ – сваки хришћанин, и она га у страшним мукама рађа за духовни живот, страдајући за сваки његов грех.

Да, заиста, Црква, као мајка, страда због наших сагрешења, због нашег међусобног непријатељства, непријатељства према њеној љубљеној деци, и радује се нашем спасењу. Браћо и сестре, запамтите такође, да је сваки човек велика тајна и да у нашем непријатељу постоји добро које ми не видимо. Даље, када се у вашим срцима као змија сакрију непријатељство, злоба и жеђ за осветом, сетите се: када опростите човеку, и Господ опрашта вама. Такође, запамтите да су непријатељи – наши први доброчинитељи. Јер, прекоревајући нас, вређајући нас, они чисте гној из наших чирева и рана. Кад бисмо ово разумели, били бисмо захвалнији непријатељима него пријатељима.

Морамо се молити за своје непријатеље. Преподобни Нил Синајски каже: „Пре сваке молитве, најпре се помоли од срца за оне који су те увредили, а затим тражи од Бога шта хоћеш. Бог ће те услишити!”

И што је најважније, запамтите љубав Исуса Христа према човеку. Свети Јован Златоусти каже: „Господ воли човека више него сав видљиви свет!“ Замислите небо и земљу, замислите лепоту земље: тепих од цвећа и траве, потоке и планинске реке; замислите злато сунца, звезде које сијају као небеска кандила. Браћо и сестре, читав свет је пред Богом ништаван у поређењу са једном људском душом! Дакле, душа твог непријатеља вреднија је од читавог видљивог света! Такође, запамтите да Господ, по Светом Јовану Златоустом, једну људску душу воли онолико колико воли човечанство у целини.

То значи да Господ воли вашег непријатеља истом снагом којом воли читаво човечанство, укључујући праведнике и свете.

Сетите се да је Господ дошао на земљу и био распет за сваког човека, а то значи да је дошао и био распет и за вашег непријатеља. И ужасните се ове силе љубави Божје и наше нискости, по којој ми човека – слику и прилику Божију – сматрамо својим непријатељем и спремни смо да му упутимо хиљаде клетви!

Браћо и сестре, реч „опрости“ је велика тајна. Када опростимо човеку, у души осећамо мир и срећу. Нема веће среће на земљи него опростити ономе који нас је увредио. И што је нанета нам увреда била неправеднија и суровија, што је искренији и дубљи наш опроштај, то је ова радост већа и светлија!

Браћо и сестре! Небо и земља не могу да сместе у себе Бога, али може Његово мало људско срце. Ако волимо своје непријатеље, онда наше срце постаје храм и Господ пребива у њему. Ако из своје љубави искључимо макар једног човека, Господ нас напушта, а са Њим – радост и светлост!

Амин.

Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity