Ниједна претња атентатом не сме да буде предмет подсмеха, не у овој нашој Србији, са оваквом историјом

Илустрација: Новица Коцић

Шеф Делегације ЕУ у Србији Емануел Жиофре осудио је „сваку претњу насиљем, укључујући претње смрћу и језик мржње” током протеста одржаних на Сретење испред Председништва Србије. Тиме је, вероватно, запрепастио лидера Народне странке Вука Јеремића, јер је, по њему, на скупу изречена тек „која реч превише”. Шта Жиофре мисли о Јеремићевој оцени небитно је, али је она, сасвим сигурно, не само запрепастила, него згрозила огромну већину људи у земљи у којој је, не тако давно, омиљена медијска забава био подсмех претњама упућених премијеру, који је потом убијен.

Огласивши се дан после скандалозног скупа с насиљем, урлањем и претњама, Јеремић није појашњавао која је то „реч превише”, да ли је то она у заклетви вође такозваних Народних патрола Дамњана Кнежевића да су „спремни за много више од нереда”, или у поруци уредника портала „Србин инфо” Дејана Златановића – „ко потпише, њега убише”. Али је објаснио да су чланови Народне странке на скупу учествовали због јавног позива професора Мила Ломпара, „човека на чије се позиве Народна странка одазива”, а да су тај скуп „загадиле службе безбедности” под контролом председника Србије Александра Вучића. Сигуран је, каже „да скуп на који позива Мило Ломпар није могао бити замишљен као скуп насиља”. Захтевао је и да „новинар Дејан Златановић одмах буде ослобођен” и навео да „хапшење Златановића показује да је власт одлучила да се обрачунава са новинарима, који би у демократском друштву требало да буду најзаштићенији и да слободно говоре и наступају”.

Тешко је испратити шта је Јеремић хтео да каже, будући да, изгледа, ни сам није испратио све што је овим поводом изговорио. Како је Ломпар замишљао скуп, зна Ломпар, организатори, Кнежевић и Златановић су показали како су га замислили. Припадник Кнежевићевих такозваних Народних патрола, ухапшен је пре него што је стигао на протест на који је кренуо наоружан „карабином са постављеним оптичким нишаном и више комада муниције”. Како су службе безбедности „загадиле скуп”, ако смо, а јесмо, „гадне”, „најгадније”, речи чули баш од самих организатора? Што се тиче захтева да се „новинар Златановић” пусти на слободу и објашњења за то, једино што се из њега може закључити je да бити новинар, по Јеремићу, значи да можеш, због гарантоване слободе говора, да претиш убиством председнику државе и свакоме ко ти није по вољи. Наравно, не рачунајући њега самог и оних који су, по његовом суду, на правој страни.

Неће бити да је новинарима баш све дозвољено, па и позивање на убиство, мада, ако је судити по саопштењу Удружења новинара Србије да се Златановић „одмах пусти на слободу”, јер је „само извештавао и говорио на скупу”, није битно шта говориш и какве су последице тога, битно је да се представљаш као новинар. Ово је, благо речено, чудно схватање новинарске слободе – пишеш и говориш шта те воља и не одговараш ни за шта. Таквих новинарских слобода, без икакве одговорности, нема нигде на свету, осим у Србији.

И није то једино чега нема нигде на свету, осим у Србији. Само у нашој земљи је могуће да политичар који је учествовао у обмањивању јавности да би се прикрило фалсификовање гласања у Скупштини Србије, што је по нашем закону кривично дело, постане највећи морални ауторитет у „разоткривању лажи Александра Вучића”. Свугде у свету би такав човек у медијима могао да буде поменут само по том срамном делу, а у Србији је Бојан Пајтић такорећи човек чија реч се, у неким медијима, третира као да ју је Свети Сава изрекао. Пајтић се, наравно осврнуо и на овај протест, па „нема никакве дилеме да је Вучић дао гаранције да ће предлог о Косову бити усвојен, али да ће, с обзиром на то  да је реч о осетљивој теми, учинити све да амортизује реакцију јавности”. Констатује Пајтић и да ће, у ту сврху, Вучић смислити „некакво ’паљење Рајхстага’, какво смо видели проналаском оног снајпера са налепљеном кинеском лампом” и истиче: „Или као што је био случај са камењем у Сребреници и зољом у Јајинцима… Он увек, кад се нађе пред проблемом, прибегава театарској тактици, драматизацији ситуације и ја се искрено плашим за фундус Удбе, јер ће ускоро остати без наоружања, ако наставе да нам пласирају ове приче о атентатима”. Каже и да су се „сви досадашњи атентати показали као атентати под знацима навода, кад вас неко непрестано лаже, онда више не верујете ни ако до реалне опасности дође”.

Може бити да Вучић лаже све што каже, како тврди Пајтић, али Пајтић је последња особа на свету која може то да каже. Ко је заборавио, Пајтић је човек који је у Скупштини Србије махао авионским картама које је, како је тврдио, користила Неда Арнерић да би из Бодрума стигла у парламент да гласа. И не само што је махао картама, него је тврдио да је Неду у скупштини видео. Кад је Борис Тадић за потребе изборне кампање обелоданио како је Неда била у Бодруму, што је и она сама рекла, а неко је гласао њеном картицом,  обећавши да ће то до краја расветлити (никад није), Пајтић је био запањен. Ни трепнуо није кад је новинарима, којима је показивао авионске карте и тврдио да је Неда била у скупштини, рекао да ништа о томе није знао.

Што се тиче Пајтићевих атентата под наводницима, требало би да се присетимо, кратко је памћење у овој земљи, колико је тона папира исписано да би се исмејали покушаји атентата на Зорана Ђинђића. Да поменемо само недељник „Осмицу”, који је излазио у то време, а у сваком броју је један њен уредник у својој колумни писао о Ђинђићу као „шефу дуванске мафије” и „измишљотинама о атентатима на њега”. Нема тога што хрватски „Национал” није написао о нашем премијеру Ђинђићу као такорећи балканском мафијашу без премца, што „Осмица” није пренела, па још и додала. Колумниста је писао и писао, подсмевајући се покушајима атентата. Кад је премијер убијен, имао је толико образа да не напише ништа, за разлику од оних који, као Пајтић о Бодруму, нису имали никакав проблем да са приче о „мафијашу Ђинђићу”, пређу на хвалоспеве „човеку који је убијен покушавајући да од Србије направи демократску, уређену земљу”.

Ниједна претња атентатом није и не сме бити предмет подсмеха, не у овој нашој Србији, са оваквом историјом. Нити било кô ко прети убиством сме и може бити ослобођен одговорности. Колико год се такав став овде одомаћио, једном се томе мора стати на крај. Претња смрћу није слобода говора, тим пре што свако зло почиње речима.

Мирјана Чекеревац

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 2. 2023)

Categories: Преносимо