Завиривати другоме у тањир једнако је ружно као и показивати што је теби у тањиру. Ко то може правилно да оцијени да ли је онај ко је Велики пост проживио на води и уљу заслужио печење за највећи хришћански празник

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Нека ми Бог опрости што замјерам свима који на друштвеним мрежама прије неголи двапут промисле листом дијеле фотографије на којима се види како су се и чиме погостили – у овој или оној кафани, коноби, ресторану, гостионици, траторији или бетули.

Једно је замолити конобара да те фотографише с празним, испред тебе још чекајућим тањиром – а друга када се на слици у уљу види јело које је, може бити, у том тренутку нечији недостижан сан.

Гладном сан може да буде и слика нечијих 10 ћевапа с луком, некмоли ако су још у сомуну, некмоли ако су и с кајмаком приде.

Узмемо ли ћевапе као упоредни систем, шта ли се тек у очима догађа када на друштвеним мрежама гладан опази гдје нечија јестива слика у масти кошта као његова седмична или пак мјесечна плата?

Сликама не само хране него и осталих наших постигнућа није се упутно хвалити, нити је то било замисливо у годинама које су претходиле рађању мога оца (1944) и у годинама када је отац рађао мене. Увијек је било да је неко имао, али је до рођења Миленијумске генерација (оне која је пунољетство дочекала на међи два миленијума) срамота било показивати имање. Богат се понашањем градио сиромах, да имањем, ако је хришћанин, не би вријеђао сиромаха. Богатство које је из – почесто – поморског трговца проговарало сáмо, било је тек врх леденог бријега, у временима када по Херцег Новом, у односу на број становника одмах иза Београда, ничу српске задужбине.

Завиривати другоме у тањир једнако је ружно као и показивати што је теби у тањиру. Тањир је приватна ствар. Ко то може правилно да оцијени да ли је онај ко је Велики пост проживио на води и уљу заслужио печење за највећи хришћански празник?

Пазимо…

Увијек на Велику суботу отац и ја колима одемо вијугавим серпентинским путем од нулте надморске до Бјелских Крушевица, које су високо у планини. Пут што траје пола сата с повлашћеним је погледом на Тиватски залив, али је и опасан, јер умјесто да пази на узак пут и провалије, око стално бјежи према мору због каталога љепота.

На крају пута увијек буде шјора Софија која нам – у недоумици сам који глагол да употријебим – спреми јаре.

Јаретина печена, детаљ (Фото: Н. М.)

То је јаре заклано, одрано, декапитирано и спаковано у четири дијела, једне године тешко седам, друге девет, треће осам килограма. Храњено је млијеком у које се претворила трава помијешана с планинским љекобиљем.

Када се у видео-позиву након васкршње службе моја супруга нађе очи у очи с мајком, госпођа се ташта на Дорћолу увијек зачуди како се то на породичном обалном менију није нашла печена јагњетина него јаретина?!

Јаре је младунче козе, јагње овце, а будући да у Боки Которској многих оваца није било него коза, јаре је било и остало симболом жртве пред Васкрс.

Ко се год играо са јарићима као дијете, а ја то јесам, зна да су јарад оличење умиљатости, мекоте и доброте. Заклати јаре зато не може свак, али пастир мора, да би опстао, од библијских времена до данас.

Да ли бисмо отац и ја Софији са Бјелских Крушевица платили дупло да је тражила? Бисмо, премда се поштење те директорке стада (овако је заиста у доба СФРЈ гласио један оглас за пастира) огледа што у складу с временима увијек извага цијену. Ове је године била за 30 одсто већа него 2022.

Поглед с пута за Бјелске Крушевице (Фото: Н. М.)

Како било, паре дате за нешто тако драгоцјено и укусно, посебно на крају поста, увијек су мале, под условом да се човјек не бахати, него да себи само за Васкрс, једном годишње, дозволи да окуси у што би другим даном било грехота загристи. Да не бих саблажњавао читаоца који је смогао за овај број не баш јефтиног Печата, нећу описивати укус златне јаретине, иако бих као писац то могао.

Хтио сам да кажем како без обзира на имање, није све што је легално у се, на се и пода се – корисно ако се чини сваког дана. Постоје ствари које су само за једном, само за тај пут, као јаре или јагње за Васкрс, као путовање до Јерусалима, или Рима, или до Меке. Једном у животу. Као што би требало да се једном у животу у цркви каже да. Или да се некад, у историји, каже, богме, и не.

Папа Сиксто V, Бокељ по оцу

Хрвати и Црногорци немају дилему да ли су свијету дали једнога папу. Јесу, кажу. Први имају неке, други ине разлоге, с најмањим заједничким именитељем у пуком својатању.

Ријеч је о папи Сиксту V (Felice Peretti, 1520–1590), који се родио 13. децембра 1520. у мјесту Гротамаре, у близини Анконе, гдје се доселио његов отац, Бокељ. Прозвао се Перети јер потиче из Бјелских Крушевица (итал. pero – крушка). „И данас Крушевичани приповиједају“, казује поп Саво Накићеновић у антропогеографској студији „Бока“ (1913) – „како су са Карос воде језуити одвели оца Сикстова у Котор, а одатле у Италију“. Крушевице су на сат хода од мора, и на три кварта од уре аутом од Херцег Новог. Истраживачи (А. Змајевић, П. Буторац, Т. Поповић, П. Шеровић…), римокатолици и православци сагласни су да Сиксто V потиче из православне породице Свилановић, која, славећи Никољдан, разграната – живи до данас.

Папа Сикст V (Извор: Википедија)

По смрти Гргура XVIII, у конклави 24. априла 1585. изабран је за папу.

У то доба, пишу хроничари, по улицама Рима се котрљају људске главе као лубенице. Нови папа томе бандитизму стаје у крај. Оснива петнаест разних конгрегација, проширује кардиналски колегијум, ревидира превод Вулгате, по Микеланђеловим нацртима завршава радове на куполи Цркве Св. Петра, те на тргу испред цркве поставља чувени обелиск. Проширио је Ватиканску библиотеку, и салон Сикстинске капеле украсио раскошним декорацијама…

Умро је 1590. и сахрањен је у цркви Санта Марија Мађоре. На грбу папе Сикста V налазе се три крушке у канџама лава – као omen на бококоторско поријекло његовог оца и иних предака.

 Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 22. 4. 2023)

Categories: Преносимо