Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

Ендру Бачевић: Савети Џона Ф. Кенедија председнику Бајдену (промишљања с оног света)

Оружани конфликт са клицом у украјинској кризи би лако могао да уништи твоје председништво, а уз њега и још много којечега другог, један је од могућих Кенедијевих савета Бајдену (TomDispatch.com, 1. 3. 2022) Драги г. председниче, Шаљем вам поздраве с... Read More › Чланак Ендру Бачевић: Савети Џона Ф. Кенедија председнику Бајдену (промишљања с оног света) се појављује прво на Стање ствари.

Оружани конфликт са клицом у украјинској кризи би лако могао да уништи твоје председништво, а уз њега и још много којечега другог, један је од могућих Кенедијевих савета Бајдену

Џон Ф. Кенеди; Џозеф Бајден (Извор: ncregister.com)

(TomDispatch.com, 1. 3. 2022)

Драги г. председниче,

Шаљем вам поздраве с друге стране – не, не, не мислим при том на другу страну у сали Конгреса. Мислим на оно место на које стари политичари одлазе да би тамо испаштали грехе које су починили.

Осим католицизма који нас спаја и заједничке склоности за наочаре за сунце, не могу да се сетим још нечег што би нама двојици било заједничко. У ствари, можда с тим и нисам баш у праву. Кад боље размислим, и твоја и моја породица претрпеле су и више него довољан број трагичних догађаја, а и ти и ја јесмо догурали до највишег могућег положаја америчког политичког система.

Опрости ми што ћу бити директан, Џо, – не љутиш се да те зовем Џо? Но, после више од године дана власти твоје администрације јасно је да ти је помоћ и те како потребна. А с обзиром на то да сам ја ето имао и више него довољно времена да промислим сопствени скраћени период боравка у Белој кући, помислио сам како не би било лоше да са тобом поделим неке од ствари које сам тамо научио, нарочито понешто у вези са иностраном политиком. Жао ми је што видим да си склон да поновиш неке од мојих властитих најгорих грешака. Још није касно да тај курс промениш, али за то немамо времена за губљење. Зато те молим да ме сад саслушаш.

Претпоставићу да су ти познате речи које је време доказало:

„Никад не дозволимо да страх буде то што ће нас натерати да преговарамо. Но, нека нас никад не буде страх да се у преговоре уопште упустимо. ”

Више ни не могу да се сетим шта је то било што је мог помоћника и писца говора, Теда Соренсена натерало да те бесмртне речи спусти на папир, нити како су се тачно оне нашле у мом инаугурационом обраћању. Но, то сад више и није битно. Људима се то тада допало, учинило им се да је тим речима исказана била једна збиља дубока истина, као да је то био зен-будизму сасвим примерен афоризам, али са педигреом врхунске школе говорништва (Ivy League pedigree).

Њихов скривени други смисао свима нам је међутим, тад сасвим промакао, то да уколико преговорима не постигнемо жељени резултат, да би тад требало да се буде чврст (get tough). А већ се убрзо по том само показало колико то може да буде проблематично.

Страх од страха самог?

Искреност ме обавезује да признам да сам и сам, као и моја администрација – говорим ово као политичар – доста користио страх за постизање различитих циљева. Ако је у мом покушају да у Белу кућу уђем постојала нека за све друго наткриљујућа тема, онда је то био покушај да Американце на смрт преплашим. А и након што сам већ добио место у Овалној канцеларији, изазивање страха јесте било неопходан састојак мог председниковања. Чувени смисао за хумор, духовитост и харизма Џека Кенедија нису били ништа друго до споредно јело у менију, намењеном за то да се главно јело, оно којим смо изазивали страх и панику, само мало лакше прогута.

И ето мене у Националном клубу новинара током самих почетака моје кампање почетком 1960. како укључујем сирену за узбуну због „све опаснијих, нерешених, дуго запостављаних проблема” који ће да „неизоставно експлодирају” током владавине будућег председника. КАБУУМ! А водећи међу тим проблемима, онако како сам и сам на њих упозоравао су били „нарастајући мањак броја расположивих пројектила („missile gap“), успон комунистичке Кине, сиромаштво неразвијених земаља, експлозивне ситуације у Берлину и око Формоског мореуза (тј. Тајванског), [као и] осипање НАТО-а.”

Обратите пажњу на редослед. Проблем наведен по бр. 1 је „јаз у расположивим (нуклеарним) пројектилима“, што је био јасан наговештај да нам Судњи дан предстоји ту негде, одмах иза угла. А то сам управо сам тад био смислио, морам и данас да признам да је то био врстан потез политичког генија. Подразумева се да то, исто као ни прича о јазу у расположивим бомбардерима („bomber gap”) који је овом неколико година уназад претходила, ништа доиста није била истина. Што се броја нуклеарних пројектила и наших способности да их где треба испоручимо тиче, у том смо периоду били годинама испред Совјета.

Председник Ајзенхауер је добро знао да је јаз у пројектилима била чиста будалаштина. Знао је то и његов потпредседник, Ричард Никсон, бедни тупавко. Но, то се тад није смело на глас изговорити јер би тиме биле компромитоване поверљиве државне информације.

Чак и данас људи мој инаугурациони говор због тога препознају поглавито у смислу „Бакља је предата даље“ и слично, као да је у питању био неки свети спис, јеванђеље безмало. Но, кад је на ред дошло питање исправности тог стављања читаве нације у стање приправности, Кенеди-Соренсенова машина за производњу страха је у пету брзину убачена једва недељу дана касније, током мог сведочења пред оба дома Конгреса.

Извор: newagebd.net

„Ниједном човеку који се буде успео да ове канцеларије”, рекао сам брижљиво одмереном мешавином лакоће и тежине, „не сме бити допуштено да посрне, па да пропусти да се на време обавести – чак и у овом кратком десетодневном периоду – о суровој и енормној величини искушења кроз која ћемо морати да прођемо током наредне четири године.” А онда сам на сцену испустио раскошно одмерену дозу Соренсенове списатељске магије:

„Криза има из дана у дан све више. А до њихових разрешења је из дана у дан све теже доћи. Из дана у дан се све више примичемо највећој могућој опасности, док се оружја множе, а наши непријатељи постају све јачи и јачи. Осећам дужност да Конгрес обавестим да анализе које смо током протеклих десет дана извршили јасно говоре да – у сваком од главних домена криза о којима говорим – плима надолази и да ни време више не ради за нас.”

Својих осам година Ајк је преспавао над дугметом. А сада, свега десет дана од како сам постао шеф извршне власти, ја сам се лично ухватио у коштац са ужасавајућом магнитудом опасности које прете нашој нацији. Немамо више времена! Непријатељ је све јачи! Тренутак неизмерне опасности нам се приближава као захуктали теретњак без икакве контроле!

Но, нема разлога за бригу. Са бившим скипером торпедног чамца за кормилом, коме помажу момци попут Мека Бандија, Боба МакНамаре, Макса Тејлора, брата Бобија и читава посада састављена од дипломаца са Харварда, Република не може бити у бољим рукама. То је барем била порука коју сам јавности покушавао да пренесем.

О-кеј Џо, да сада мало будем и искрен. У месецима после тога јесмо налетели на неколико рупа на путу. Будући да смо обећавали акцију, на њих смо реаговали силовито, мада понекад не и довољно или нарочито добро промишљено. (Да сам довољно поживео да тај мандат завршим, па и да освојим онај наредни, а што ми на крају крајева и јесте био основни план, можда бих успео да и то на овај или онај начин исправим.)

А онда се догодио кубански дебакл ЦИА у Заливу свиња априла 1961. који је завршио као епска брљотина, мада је та акција ништа мање него моја сопствена била и Ајково чедо. Сада са погледом у назад ми се ни моја ескалација наше умешаности у Вијетнаму, тој далекој хладноратовској „граници”, са хиљадама америчких војника који на лицу места тестирају најновије теорије о против-побуњеничкој борби, не чини као баш најбоља и најсјајнија идеја. А што мање буде речено о умешаности моје администрације у убиство јужновијетнамског председника, Нго Дин Дијема, то боље. Ни то нам није био баш најсветлији тренутак.

Залив свиња

Ниси познавао Бобија, но кад би мој брат напунио уста речима, било га је просто немогуће зауставити. Зато сад овде признајем да је био и више него само мало занесен Операцијом Мунгос, пропалим пројектом ЦИА усмереним на убијање Фидела Кастра и саботирање кубанске револуције.

Кад бих сада добио прилику да све то изнова учиним, вероватно бих најмање два пута размислио пре него што бих наредио распоређивање целе хиљаде Минутмена, копнено базираних интерконтиненталних балистичких пројектила (ICBM-a), класичне иконе хладноратовског „оверкила” (overkill – нуклеарни арсенал који количином вишеструко превазилази ону потребну за тотално уништење непријатеља – прим. прев.) јер су ме на то присиљавале више унутрашње политичке потребе него било какве стратешке калкулације. Пази ово, само је Стратешка команда Ваздухопловства лобирала да то буде чак 10.000 ИЦБМ-а, па је цела та ситуација могла да испадне и од тога пуно гора! (У категорији ствари-које-се-мењају-зато-да-увек-остану-исте, слушам сад како се твоја администрација испотиха спрема да прогура 1.700 милијарди долара вредно унапређење америчких нуклеарних ударних снага. Да ли је и то део наслеђа које планираш да нам оставиш?)

Границе страха

Научи Џо бар нешто из наших грешака, а нарочито своју пажњу обрати на оно што ми ипак јесмо учинили како треба. Да, страх нас је натерао да учинимо велики број изразито великих глупости. Али од прилике до прилике, страх је умео да буде и подстицај за разборитост, чак и за мудрост. У суштини, у две ситуације ме је чињеница да јесам тада успео да свој страх надвладам довела до тога да сам успео да спречим Трећи светски рат. То није нешто чиме се радо хвалим, али јесте непобитна чињеница.

Џозеф Бајден (Фото: Факти)

До прве је дошло августа 1961. када је источнонемачка влада уз сагласност Кремља почела да подиже баријеру која ће ускоро постати позната као Берлински зид. До друге је дошло октобра 1962, за време чувене Кубанске ракетне кризе.

У случају прве, нисам урадио ништа, што је управо и била једина права ствар коју је и требало урадити. То што ми нисмо ништа урадили је успело да сачува мир.

И догод би становницима Источног Берлина (а по том правилу и свим Источним Немцима) било омогућено да уђу у Западни Берлин па отуд пребегну на Запад, тај би град остао – како је то сам совјетски премијер, Никита Хрушчов рекао – „кост у грлу” комунистичког блока. Поделом Берлина та је кост уклоњена. Проблем решен. Хрушчов је добио шта је хтео, а и ја сам. Резултат тога је била значајно смањена шанса да тензије индуковане око Берлина постану варница која би могла да запали пламен рата између великих сила. Истина јесте да резултатом тога становници Источног Берлина нису могли да буду задовољни, али они тада и нису били највећа од мојих брига.

У другој прилици сам употребио неке од вештина које сам наследио од оца Џоа. Колико год да га је пратила негативна репутација попуштању (Хитлеру – прим. прев.) склоном изолационисти непосредно пред Други светски рат, мој отац је добро знао како да се договор постигне. И тако, док су се током кризе скоро сви у такозваном Екс-Кому (скраћеница за Executive Committee of the National Security Council – Извршни одбор Савета за националну безбедност – специјална група коју је председник Кенеди током кубанске кризе успоставио, прим. прев.) спорили око тога да ли да прво просто само избомбардујемо Кубу, или да је прво избомбардујемо, па да по том извршимо и инвазију на острво, ја сам их све позвао на сасвим другачију завршницу.

Користећи Бобија да ми отвори отвори позадински канал за директну комуникацију са Хрушчовом, с њим сам у тајности успео да испреговарам компромис. Обећао сам му да ћемо да повучемо наше нуклеарне пројектиле из Италије и Турске и обавезао сам се да САД неће извршити инвазију на Кубу. У замену за то, Хрушчов се мени обавезао да ће са тог острва уклонити сво совјетско офанзивно оружје. Резултат тога је био да су обе стране (а са њима и комплетан остатак човечанства) добиле прилику да одахну због те одгоде, као кад нека утакмица буде због кише одложена, па вам на улазницу ударе потврду да ће она важити и за неку будућу прилику.

Роберт „Боби“ и Џон „Џек“ Кенеди (Фото: Getty Images)

Дозволи ми, Џо, да на овом месту нагласим како заједнички именилац у обе ове кризне епизоде није била наша чврстина. Оба пута сам питање кривице оставио по страни – ни у једној од те две ситуације САД није била без сопствене кривице – а што је оба пута прорадило у корист могућности да изнађемо услове за разрешење проблема. А то је управо значило да је и друга страна с правом имала и те како легитимних разлога за сопствену забринутост, те да ни за нас не би било ни мудро ни добро да смо те разлоге једноставно наставили да игноришемо.

Ова елементарно важна чињеница касније је била по мало заборављена због осећања самозадовољства које је наступило. Кладим се да се и сам сећаш оног коментара који је наводно изговорио мој државни секретар, Дин Раск, о преговорима које смо са Совјетима водили око Кубе: „Унесени један другом у лице, гледамо се са разрогаченим очима, а мени се учинило да је онај други управо трепнуо!“ Та измишљена реченица требало је да ухвати суштину демонстрације наше снаге око Кубе. Истина је, међутим била то да смо и Хрушчов и ја стајали пред амбисом, гледали у њега и заједно одлучили да се од њега одмакнемо.

Што се тиче Берлина, Тед Соренсен ми је написао сјајан говор који сам тамо одржао („Ich bin ein Berliner” итд.). У њему сам се претварао како због Зида нисам био срећан, док ми је у ствари управо та грађевина омогућила да по ноћи мирно спавам. Само се по себи подразумева да је моја незаборавна и звездама обасјана посета Берлину постала преседан који су многи од мојих наследника после искористили да се и сами усликају са Браденбуршком капијом у позадини. (Немој да се надаш да ће Кијев теби моћи да приушти било шта слично, Џо.)

Не очекуј да ћу ово било кад и било где да и службено потврдим, али сам и у Берлину и око Кубе ја одабрао „попуштање“ – поспрдан израз за избегавање рата – а не конфронтацију. Ниједног тренутка по том због тога нисам зажалио.

Једноставно реци НЕ

Досад си се верујем више пута запитао какве везе било шта од овога има са тобом и са проблемом у којем си се данас нашао. Мислим да има, и то пуно. Молим те да ме саслушаш.

Хладни рат је био у пуном замаху кад сам га ја наследио. Чини ми се да и ти данас стојиш на рубу да и сам започнеш нови хладни рат са Кином и Русијом које би сада замениле, па јесте баш тако, ондашње Кину и Совјетски Савез.

Молим те да добро размислиш пре него што се упустиш у ту никада оплакану прошлост. Ма шта да твоји политички саветници сада помишљају, приказивања председничке чврстине нису оно што нашем народу у овом тренутку треба. Ишчупао си нас из најдужег рата у америчкој историји – што је била храбра и неопходна одлука, ма колико да је била поражавајуће лоше спроведена. Последње што САД сада треба је нови рат, био он усредсређен на простор Украјине, острва Тајван или на било које друго место између та два. Војном конфронтацијом ће бити забијен колац у срце твог „Изградимо опет боље“ закона и плана (Build Back Betterусвојен од Конгреса новембра 2021. – прим. прев.) и убиће сваку наду у могућност смислене домаће реформе. А притом то ће подстаћи и изгледе твог претходника да се врати, што је највише поражавајућа од свих могућих депресивних перспектива.

Верујем да ти није промакао недавни наслов на првој страници Вашингтон поста: „Са ратом или без њега, Украјина Бајдену обезбеђује ново право на вођство.” А то имплицира да ће чврстина која се код тебе примећује да ти донесе будући политички профит.

Извор: Вашингтон пост

Не веруј у то, Џо, ни једну једину секунду! Оружани конфликт са клицом у украјинској кризи би лако могао да уништи твоје председништво, а уз њега и још много којечега другог. Исто то важи и за сасвим изгледан рат са Кином. Да будем савршено јасан: лидерство какво данас овој земљи треба је управо онакво какво је нацији требало када сам је ја скренуо са курса који би нас око Берлина и Кубе довео до рата.

И молим те да не поверујеш скорашњој пропаганди око нарастајућег „јаза” између наших војних способности и оних код наших потенцијалних противника. Веруј ми, што се тиче угрожавања наше сопствене безбедности, и Кина и Русија добрано каскају по трагу нашег војно-индустријског-конгресног комплекса.

„Немојмо никад преговарати зато што смо се уплашили. Но, немојмо се никада плашити од преговарања.” Како и данас ова фраза звучи добро и на месту. Нека сам проклет ако то није и сасвим добар мото да се по њему влада.

Џо, ако ти икако могу и на даље било како у овом тешким временима помоћи, не оклевај да ми се јавиш. Знаш где ме можеш наћи.

Искрено,
Џек

Историчар Ендру Бачевић (Andrew Bacevich) је амерички историчар специјализован за међународне односе, студије безбедности, америчку спољну политику и америчку дипломатску и војну историју. Он је професор емеритус за међународне односе и историју на Универзитету у Бостону (Frederick S. Pardee School of Global Studies)

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић

Categories: Посрбљено

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: