Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

Два коментара на вест „Софтвер написао научни есеј о самом себи“

На тему вештачке интелигенције на „Стању ствари“ пишу коментатори Don Quixote и Момчило „… Вештачка интелигенција (ВИ) представља једну од најмистериознијих области на пољу рачунарских система. ..“ То само за новинаре и сличне профиле. ВИ је од почетка имала ревносне... Read More › Чланак Два коментара на вест „Софтвер написао научни есеј о самом себи“ се појављује прво на Стање ствари.

На тему вештачке интелигенције на „Стању ствари“ пишу коментатори Don Quixote и Момчило

Извор: Стање ствари

„… Вештачка интелигенција (ВИ) представља једну од најмистериознијих области на пољу рачунарских система. ..“

То само за новинаре и сличне профиле.

ВИ је од почетка имала ревносне пропагандисте уз себе. Такође и писце научне фантастике.

На пример, још шездесетих година прошлог века (доба „хладног“ рата) смишљен је у САД тзв. перцептрон.

„Мистериозно“ име!?

У ствари, вешто изабран (маркетиншки) термин за прост математички модел основне функције неуронске ћелије.

Упрошћено, перцептрон, као и неуронска ћелија, има улазне сигнале на основу којих даје излазни сигнал или не.

Прва намена перцептрона је била класификација (геометријских) тачака.

Перцептрон је користио једноставан начин (алгоритам) да комбинује „улазе“ (тачке) док не би пронашао комбинацију која раздељује тачке у две групе.

Ако су две групе биле раздвојиве, перцептрон је непогрешиво налазио решење. То је било импресивно.

Међутим, постоји пример од само четири тачке (у равни) које је немогуће раздвојити. У том случају би се перцептрон „вртео у круг“ то јест програм не би никад завршио рад.

Та чињеница је, између осталог, послужила ондашњим критичарима ВИ да „убију“ пројекат и финансирање ове области је престало.

Онда се 80-их неко досетио да комбинује више перцептрона у неуронску мрежу. Таква мрежа је имала огроман капацитет за комбиновање „улаза“ и практично је могла да симулира све математичке функције из врло широке класе.

Та (конкретна математичка) функција се не формулише унапред (у ствари, ни може јер је непозната) него је неурална мрежа „научи“, на основу података. Такве неуралне мреже могу решавати врло сложене задатке…

Ту почиње ренесанса ВИ под скромнијим називом „машинско учење“. Практичан успех ове методологије у многим областима (од медицинске дијагностике, препознавања аудио/визуелних сигнала, до прецизног навођења ракета) је опет мотивисао пропагандисте и популаризаторе ВИ.

Упркос труду ових посленика, и богату холивудску продукцију, озбиљни мислиоци верују да електронски систем који реализује математички поступак ВИ никад неће имати свест као човек.

Јер, мада не знам шта свест јесте — можемо тврдити шта није — а није рачунарски систем, није математички поступак (алгоритам).

Ово уверење је основано (и) на аргументацији о езотеричним феноменима квантне физике као и логичким импликацијама Геделових теорема некомплетности математике, на пример (Пенроуз, Лукас, Чалмерс). Али, ови аргументи имају контра-поставке које се даље морају размотрити, итд…

Тако да, без обзира на убедљивост ставова о немогућности да ВИ постигне свесност, не значи да је то и недвосмислено „доказано“. Полемике и даље трају.

Практично је (много) важније следеће — чак и ако ВИ не може постати „свесна“, она је већ постала опасно оруђе (и оружје) у рукама управљачке класе, оних који кроз праћење и присилу свет претварају у репресивну, концлагерски обездушену стварност.

Ми већ у великој мери живимо дистопијски сценарио коју су описали Орвел и Хаксли.

Како год, ВИ је само једно од средстава убрзавања доласка човечанства пред излазна врата Есхатона.

Зато се ваља позабавити више са циљем него средством. Јер ако се ми не потрудимо око сопственог спасења — неће ни ВИ…

Don Quixote 

Некако као ватра и вода, и вјештачка интелигенција је добар слуга, а зао господар. Не бих се упуштао у техничке детаље (мада посједујем више него солидно техничко знање), већ бих се усмјерио на суштину.

Вјештачка интелигенција никад неће имати свијест. Јер нема душу. Једино Бог може некоме подарити душу. Боље је рећи обрнуто. Не дарује се душа некоме, већ је душа (или свијест) неко. А око душе се формира материјално или физичко тијело.

Дакле, у машину, ма колико била интелигентна, се не може усадити свијест. Највише што се може постићи је замјена људских органа и ткива вјештачким. Па би се онда, у теорији, могло ићи у стопроцентну замјену. Укључујући и замјену људског мозга. Између осталог. Али ово је само теорија.

С друге стране, не важи обрнуто. Човјек не може створити вјештачку душу или вјештачку свијест. Па је убацити, било у машину, било у мртво људско тијело (леш). Поготово то не могу машине (компјутери). Оне не могу квалитативно еволуирати у правцу стварања сопствене свијести. Могу само подражавати људска рјешења. Што им се више података сервира, то ће имати више опција. И одавати дојам више „интелигенције“. Али о свијести ту не може бити говора.

Момчило

Categories: Разномислије

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: