Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

О захвалности (беседа на Велики Четвртак)

Душа која је способна за захвалност Богу биће спашена. Душа која није способна за захвалност Богу – занемарујући живот који је од Њега добила, занемарујући све благослове, и искушења која тој души дају мудрост – осуђује себе на исту судбину на коју су и незахвални духови, бестелесна бића која зовемо демонима, осудили себе.

Митрополит псковски и порховски ТИХОН (Шевкунов)

 

У име Оца, и Сина и Светога Духа!

Данашњи дан говори нам о разлици између особе која је на путу ка Богу и особе која је на путу далеко од Бога. Шта је разлика између бестелесног духа којег називамо Анђелом и бестелесног духа којег називамо демоном? Данашњи дан говори нам о великој мистерији и једном од највећих кључева људског постојања. Ова мистерија и кључ, као и разлика између демона и Анђела, између слуге и непријатеља Божијег, могу се наћи у једној јединој речи – „Евхаристија“ (на грчком) или, у преводу, „захвалност“ („благодарење“).

Душа која је способна за захвалност Богу биће спашена. Душа која није способна за захвалност Богу – занемарујући живот који је од Њега добила, занемарујући све благослове, и искушења која тој души дају мудрост – осуђује себе на исту судбину на коју су и незахвални духови, бестелесна бића која зовемо демонима, осудили себе. И незахвална особа себе чини попут демона, и попут Јуде. Ако сте у четвртак пажљиво слушали вечерњу и јутарњу службу о јеванђелским догађајима за петак, много пута сте ухватили речи: „незахвални Јуда“, „незахвални јеврејски савет“ и „незахвално човечанство“.

Евхаристија је благодарење, заједничка служба захвалности Богу. То морамо схватити, осетити и искусити, чак и ако је људски живот – са световне и свакодневне тачке гледишта – тежак и напоран. Није случајност што у једном од старозаветних читања за данас слушамо разговор Јова и Господа Бога. Јов је био човек који је поднео страшна искушења, лишавања и губитке. Бог га пита: Где си ти био кад ја оснивах земљу (Јов 38, 4)? Када сте ви сами ушли у овај живот, у биће из небића? Можете ли да замислите себе без Божјег плана за вас? Не, не можете. И не преостаје вам ништа друго него да верујете у Божју љубав; да верујете као и апостол Павле да шта око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који Га љубе (1. Кор. 2, 9). И Јов је у свом срцу пронашао евхаристију – захвалност Богу, заједницу Тела и Крви Христове, којој ћемо сви данас приступити, а у чијем су средишту Спаситељеве речи: И узевши хлеб даде хвалу – хвалу Богу за крст, ругање, одбацивање, издају Његових ученика и патњу који су га чекали; за оно што ће се догодити са Његовом Црквом у будућности – након тога, Он је преломио хлеб и дао га Својим ученицима са чашом вина, са Својим Телом и Крвљу (Лк. 22, 19-20).

У томе је суштина молитве, суштина хришћанства – молитве, јер је један од Светих Отаца рекао ове изузетне речи. Људи врло често питају: „Како да се молимо? Шта је молитва? Научи нас да се молимо.“ Овај Свети Отац је врло једноставно одговорио: „Молити се значи захвалити се.“ Једноставно и јасно. Али, наш задатак је да схватимо ове речи које је изговорио велики подвижник, а које су произашле из његовог аскетског искуства, његове мудрости и из свега што је искусио и размотрио; узете из његовог срца, које је било испуњено Божјом благодаћу.

Да ли смо захвални Богу? Нека свако одговори на ово у свом срцу. И ако одговоримо искрено и поштено, сетићемо се да наше срце може бити захвално Богу, али може бити и равнодушно; може бити и пуно гунђања и незахвалности. Избор зависи од нас самих. Не постоји ништа страшније – а то знамо из сопственог људског искуства – од незахвалности.

Колико је родитељских срца било сломљено кад су са ужасом сведочили да дете које су одгајали, бескрајно волели, коме су дали све од себе, али којем нису успели да усаде осећај захвалности, није имало захвалности за све што су учинили. Али, не можете их учинити захвалним.

Јуда је учинио гест захвалности – спољни гест: пољубио је свог Учитеља, али срце му је било испуњено злом, гунђањем, непријатељством и незахвалношћу. Али лопов, којег се сећамо у истом напеву на службама о незахвалном Јуди, изненада је признао цео свој живот док је патио на крсту и видео Човека, такође распетог. Видевши велико Господње смирење, кротост, љубав и захвалност Богу, лопов је у Њему препознао Сина Божијег и оно што многи, многи студенти теологије нису у стању да препознају – препознао га је као Човека Којем се могао обратити за опроштај својих грехова; препознао је у Њему, у овом смиреном и презреном, распетом Цару Васељене, Сина Божјег, и рекао: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје. Овај лопов је патио, али у његовом срцу није било гунђања против Цара Васељене; није било гунђања против Онога који је дозволио да се ова патња догоди њему, лопову.

Људи имају различите таленте, али свима је дат таленат захвалности. Само, неки га закопају у земљу, док га други увећавају и стоструко враћају Богу. Чувајте се незахвалних људи! Ако видите незахвалну особу, молите се за њу не осуђујући је, јер осуђујући је падамо у исти грех, а ионако смо толико често и сами незахвални Богу, својим вољенима, чак и најближима, другим познатим људима, а и нама непознатима. Али опет, чувајте се незахвалних људи. Родитељи, учите своју децу да буду захвална. Ово је најважнија ствар коју им можемо усадити. Не говорим о спољном знању. Него духовно, своју децу морате научити вери и захвалности, а све остало ће им бити додато. Али, ако се противите, и сматрате да захвалност треба сама да расте у срцу вашег детета, грдно се варате. Ђаво неће седети скрштених руку, већ ће почети да усађује своју карактеристичну незахвалност у срца ваше деце. Пожњећете плодове свог нечињења, и најстрашније људске грешке – незахвалности, који ће вас узнемирити и ужаснути. Тек након дугих и озбиљних искушења, када се врло мало тога може променити, ваша деца ће признати своје грешке. Али, као што добро знате, то се често догађа прекасно.

Исто важи за нас, у нашем односу према Богу. Нећемо претерано моралисати, јер сви разумемо шта Господ очекује од нас. Смирено и кротко, Он каже: Сине мој, дај ми срце своје. Тада заћути и не говори више. Ипак, рекао је шта очекује од човека. Стварајући захвалност у себи, ми стварамо духовни живот у себи и чинимо себе синовима или кћерима Божјим; чинимо себе хришћанима. Приступајући Светом путиру, главна ствар коју хришћанин који се припремио за причешће доживљава је осећај захвалности Богу за све познато и непознато, за оно што разумемо и за оно што не разумемо, што Господ доноси свету и свакоме од нас. У томе је или наша вера, или наша невера.

А што се тиче других људи, то је као што је једном рекао архимандрит Јован (Крестјанкин): „Треба да волимо људе, а да ли они воле нас или не – није наша брига.“ Овде можемо поновити исту ствар – треба да будемо захвални свим људима које сретнемо на нашем животном путу, а да ли су они нама захвални или нису, да ли показују своју захвалност или не (а срце то непогрешиво хвата) такође није наша брига, колико год болно било то рећи. Ми само треба да водимо рачуна, како каже отац Јован, о томе да им будемо захвални, без обзира на све.

Честитам вам свима Велики Четвртак и чињеницу да ћемо данас сви прославити ту захвалност Богу, мистичну, а тако важну за привремени и вечни живот човека, Евхаристију – заједницу Тела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Амин.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: