Држати се на подједнаком одстојању од Запада, Истока и Оријента – у томе је била вѣштина наших најбољих владара, пише коментатор „Гремлин“ 

Извор: Стање ствари

Ћирјаковић Ломпару придаје значај који он нѣма. Мислим да “Дух самопорицања” нѣје ни писан са циљем да буде основа нѣке “алтернативе” или државообновитељског програма; ако и јесте, та књига то нѣ може бити. Ја сам је доживѣо једноставно као (изванредну и у том тренутку прѣко потрѣбну!) полемичку књигу с назовишколом “мишљења” која је прѣтходних 10-година здраво додијала и Богу и народу својим нѣсувислим проповѣдима тзв. европских врѣдности, које су редовно истицане уз порицање икаквих српских, окупиравши све друштвене поре и јавна гласила, тако да човѣк једноставно нѣје имао начина да на ту бѣсомучну, чопоративну галаму икако одговори или се супротстави. Ломпар је проблем рѣшио једном изврсно написаном књигом, у којој је “другосрбијанске” перјанице тако темељно раставио на саставне дѣлиће, са све њихових “духовних учитеља”, зорно изнѣвши на пазар сву њихову духовну и интелектуалну јаловост и убогост, да се они од тога до данас нѣсу опоравили, тако да сад једино и могу да лупетају о “руском фашизму” и сличне будалаштине – више их нико нѣ узима за озбиљно, питање је колико и они сами себе слушају. Књига је срѣћом доживѣла успѣх, велику читаност – и остало је историја: његов рецепт почели су да успѣшно примѣњују други (сам рецепт, наравно, нѣје Ломпаров “проналазак”, али он га је оживѣо).

Пратио сам још нѣко врѣме послѣ те 2012. (треће издање Духа самопорицања) покушаје нѣких од “прозваних” да Ломпара побију и омаловаже: прошли су горе него у књизи. За мене је ту главни разлог што су дигли руке од њега, а нѣ то што дувају у исте дипле, како тврди Ћирјаковић.

Е сад: Ћирјаковић би своју тезу да су снаге у којима за њега Ломпар има тежину символа и духовног учитеља само “десно крило” исте пошасти – самопорицања, аутошовинизма, аутоколонијализма, по вољи му – морао много темељније да образложи и докаже него што је то учинио у горњем чланку. Најбоље – баш на ломпаровски начин. Мислим ту прѣ свега на уредно бѣлѣжење, смислено и паметно укрштање извора (“Дух самопорицања” има 933 подбѣлѣшке!), уз уздржавање од учитавања противнику онога што би аутор желѣо да је овај рѣкао ради поткрѣпљивања својих тврдњи. Притом уопште нѣ мора бити професорски углађен, с прѣфињеним професорским хумором и иронијом – лично ме нѣ би огорчило и да ме самог оплео са свом жучношћу и заѣдљивошћу – али такав наступ нѣ би смѣо бити производ пуких буке и бѣса. Зато што то нѣје питање лажне углађености, коју Ћирјаковић очито прѣзире, већ основне, људске добронамѣрности и домаћег васпитања. Ово му је пријатељско мишљење, па нѣка с њим ради шта хоће.

Иначе сам убѣђен у то да је Ћирјаковић закачио “болесно ткиво” – у то ме убѣдило сопствено искуство, које је увѣк бољи учитељ од ма чијих толковања и објашњавања. То показују и нѣке читалачке и ауторске реакције на његове написе, по духу потпуно “другосрбијанске”. Бусање својим европејством, родољубљем или православношћу је од истог духа ако нѣсу дѣлатно потврђени. “Став” о чему год сад може имати свака баба.

Са друге стране, мислим да Ћирјаковић жестоко грѣши у оцѣни Вучића и његових “државничких способности”. Од поменутих државника с којима он Вучића пореди, по менѣ има смисла једино његово упоређивање са Милом Ђукановићем – због вѣштине мафијашког организовања у пљачки и растурању државе, и Титом – због цинизма у ломљењу поробљеног народа и крчмљења српске баштине и државности на Косову и Метохији. СНС је странка без икакве идеологије изван “у се, на се и пода се”; у њу се сјатио најгори талог и шљам Прве и Друге Србије. Могу и разбојници бити обновитељи државе, али нѣ ако су ти разбојници обичан полусвѣт без икакве националне свѣсти и савѣсти. А да су Вучић и његова камарила на свѣм разинама баш ово послѣдње, они показују сваким својим покретом и рѣчју, годинама. Шта год ми мислили о Коштуници и његовом Уставу, тај Устав је послѣдња брана макар привида једне заједнице организоване у државу (без њега би мајстори свој посао с Косовом досад већ завршили). Нѣ морате бити никакав присталица тзв. демократских врѣдности да бисте били бранитељ и таквог – колико год лошег – Устава. Довољно је да својој Отаџбини нѣ желите најужаснију нѣсрѣћу која може задесити један народ, а то је грађански рат. Свето мѣсто никад нѣ остаје пусто, каже пословица. Нѣ можете нѣшто ЛОШЕ замѣнити једним НИЧИМ. Лоше морате замѣнити НѢЧИМ смисленим. Иначе наступа кланица. Нѣ једном виђено у историји. Бојим се да је, по свему судећи, тај најгори сценарио код нас све извѣснији.

Извор: Изјаве.нет

Овдѣ се враћам на почетак. Срби нѣмају потрѣбе да измишљају топлу воду, они већ имају постављене теоретске основе за организовање своје државе по сопственој мѣри.. Потрѣбни су само људи који ће те основе разрадити и спровести у дѣло. А могу га спровести једино људи кадри да мисле СВОЈОМ, српском главом, нѣзабленути идолопоклонички у Исток, Запад или Оријент, али их све заједно имати нѣпрестано у виду. Зато што живимо на тромеђи цивилизација – то је наш историјски усуд, и срѣћа.

Први нацрт нам је сажето изнѣо др Арчибалд Рајс у своме завѣштању “Чујте, Срби”, у коме нам је о трулежи Запада и његове демократије све рѣкао из прве руке, и то док нико од нас још нѣје био ни у плану.

Други имамо у нѣким дѣлима највећег српског мислиоца ХХ вѣка – св. владике Николаја: “Срѣдњи систем”, “Изнад Истока и Запада” и др.

Свети владика Николај (Извор: Епархија зворничко-тузланска)

Дѣла ове двојице су довољно дубоко и широко већ ушла у народ (за разлику од Ломпаровог, Константиновићевог, Сл. Јовановићевог и осталих “широко познатих у уским круговима” угледника), тако да се уздам у Бога да ће у нѣким даровитим и осѣтљивим душама то сѣме донѣти свој плод – уколико то заслужимо. Изгледа да је у истом правцу свој допринос дао и Жарко Видовић, али то ми је познато само у фрагментима, па њега засад остављам по страни. Покушај је направио и Момчило Селић прѣ 20-ак година, али менѣ то прѣвише одише типичном западњачком неопаганштином, тако да његов прѣдлог тек ваља пажљиво прѣтрести. У сваком случају, ми се нѣ можемо, нити трѣба потпуно да одрѣкнемо ни Запада, ни Истока, ни Оријента – нити је баш све што смо од њих примили било само лоше, нити је оно што је лоше могуће истрѣбити док пуцнеш прстима – све је то дѣо нашег колективног искуства. Пожељно је само држати се на подједнаком одстојању од све три стране – у томе је била највећа вѣштина наших најбољих владара.

Коментатор с надимком Гремлин

Categories: Разномислије